Recenzija izložbe REAL TIME SETTINGS FOR NER[D/VE]S

Kritika razstave

Za živ(al)ce v realnem času
Galerija Škuc, Stari trg 21, Ljubljana
3. 4.–19. 4. 2012

Tendencije i prakse savremene umetničke produkcije pokazuju konstantni interes ili potrebu ka interdisciplinarnom uključivanju tehnoloških dostignuća u diskurs umetnosti, gde se autonomni prostori umetnosti služe tehnologijom kao medijem ili instrumentom u percipiranju i autorefleksiji svojih polja. Potrebom da se operiše tehnološkim sredstvima u polju umetnosti konstituišu se nove paradigme u umetnosti i nove estetike, koje pomeraju ’standardizovane’ perspektive umetnosti, čineći je otvorenim i radikalnim prostorom za ispitivanje novog, unapred recikliranog medijskog jezika.

S tim u vezi izložba pod nazivom Real Time Settings for Ner[d/ve]s koja je nastala kao produkt saradnje ŠKUC-a i Ljudmile (Ljubljanski digitalni medijski laboratorij)[1], i koju je publika mogla da iskusi (klasičan odnos pasivnog posmatranja nije dovoljan) tokom aprila ove godine, konceptualizuje ideju prožimanja umetnosti i novih medijskih tehnologija. Zamišljena kao akuratorski projekat koji pokreće dijalog između umetnika i inovatora, kompjuterskih inženjera, hakera, u cilju kreiranja nekomercijalne umetničke produkcije i ispitivanja odnosa tela (posmatrača) prema distinkciji realno-virtuelno. Osam radova koji čine izložbu suočavaju čovekove perceptivne sposobnosti i moždani poredak sa distorzijama, osećanjima dezorijentisanosti, očaranošću ili dilemom nad savremenim aspektima življenja, izazvanu radom home made instalacija.

Time is Money, Domestic Research
Society, 2010 (SI)

Whatever Dance Toolbox, BADco. i Daniel Turing, 2011 (HR/DE)

Rad Time is Money na sarkastičan i duhovit način poziva posmatrača da ubacivanjem novca u instalaciju kupi svoje slobodno vreme, što zapravo banalizuje i dovodi do apsurdnosti savremenu egzistencijalnu matricu po kojoj konstantni nedostatak vremena, u sprezi sa novcem, naše živote čini skoro nepodnošljivim i haotičnim. Sa druge strane, rad Whatever Dance Toolbox otvara mogućnost istraživanja i usavršavanja pokreta, kako kod amatera, tako i kod profesionalnih igrača. Putem softvera, koji pored toga što analizira pokrete takođe postavlja naša tela u odnos sa prostorom i uređajem, gde nam je dozvoljeno da korigujemo i uključujemo kompleksnije pokrete u naše koreografije. Kinetička instalacija Karpetbeest, podseća na ‘primitivnog’ robota i inspirisana je Teo Jansenovim (Theo Jansen) Strandbeests-om.

Karpetbeest, Luka Frelih, 2011/12 (SI)

BLOWER, Markus Decker, Karl Heinz Jeron
i Us(c)hi Reiter, 2011 (IT/AT/DE)

Plastični mobil, proizveden u 3D printeru, očekuje od posmatrača da mu sa puno ljubavi priđe i prošeta ga kroz prostor galerije. Relacije između interneta, odnosno web servera i fizičke strukture dela ispituje instalacija BLOWER. Koncipirana kao ’tabla’ sačinjena od 300 kulera, povezana sa internetom, ova instalacija reaguje na kvalitet termina koji se pretražuje; ako se traže popularni termini kuleri će jače i glasnije ispuštati vazduh, a ako je manje popularan, kuleri manje reaguju. Na taj način se konzument ove instalacije suočava sa reakcijom i ’opredmećivanjem’ njegove želje ili namere, dok je celokupan odnos čovek – želja – instalacija uvučen u neku vrstu efemernog spektakla.

Base 8, Chris Sugrue, 2011 (USA)

Možda najprivlačniji i najdopadljiviji rad na izložbi, na koji odmah reagujemo jeste Base 8. Rad je kreiran od stakla i refleksije koju ispunjavaju apstraktni geometrijski oblici, i istražuje takozvani negativni prostor između prstiju (ima ih osam, što referira na naslov), šake i ruke. Kada ubacimo ruke ispod ogledala, negativni prostor i pokret aktiviraju različite oblike, koji menjaju forme i položaje, dok sama interakcija u nama budi prijatno iznenađenje i uzbuđenost. Stvaranje iluzije ovog tipa, koja se može pratiti od viktorijanske epohe kada je uvedena u pozorište, ima za cilj da stvori virtuelnu sliku na bini kako bi se kod publike stvorila doza mističnosti i fantazmagoričnosti.

Nasuprot pomenutoj prijatnosti rada Base 8, ulaženjem u instalaciju Fiction and Loss i kombinovanjem auditivnog i vizuelnog materijala, posmatrač se oseća dezorijentisanim mnoštvom provokativnih slika i zvukova. Negativni sadržaji kojima smo izloženi u isto vreme nas i privlače i odbijaju, remete našu perceptivnu ’stabilnost’ i čine da se osećamo neprijatno, izgubljeno i zbunjeno.

LUMEN – Drawing in augmented reality, Dominik Mahnič i Matic Potočnik, 2011/12 (SI)

Još kompleksnije izmeštanje iz realnosti pruža rad LUMEN – Drawing in Augmented Reality, koji pomoću optičkih naočara sa mikročipovima, senzornim uređajem za registrovanje pokreta i dva monitora, omogućava ulazak u virtuelni prostor. Rad je zamišljen kao virtuelni interfejs gde se simuliranjem pokreta crtanja u realnosti, u virtuelnoj dimenziji stvara digitalni crtež. Ovaj rad na doslovan način oličava neke od teorija novih medija po kojima čak i tradicionalni oblici umetnosti, poput slikarstva, u zavisnosti od načina korištenja mogu postati inovativni i prošireni.

Δ Lacanoid, Žiga Kranjec, Igor Križanovskij
i Urban Belina, 2011 (SI)

Poslednji rad na izložbi, Lakanoid, predstavlja emancipovanu, čak ’autoritativnu’ i osvešćenu instalaciju sa kojom možemo da komuniciramo, da je posmatramo, ali na takav način da našim prisustvom ne remetimo njene untrašnje procese. Kompleksno kreirana, ona se bavi pitanjima samosvesnosti i inteligencije tehnološkog uma, kao i načinima na koji ih posmatrač, odnosno čovek percipira.

Ono što je karakteristično za pomenute radove jeste da kroz ludistički, interaktivni odnos prema posmatraču u kome posmatrač čulno i, makar idealno, kognitivno učestvuje, objekti dobijaju bezazlenu crtu humanoidnosti koja kao da isključuje ’odbojnost’ prema tehnologiji nastalu uplitanjem diskursa moći. Ovi objekti su oživljeni, inteligentni, imaju memoriju i komuniciraju sa nama, dok kod nas stvaraju potrebu da ih dodirujemo, ispitujemo i otkrivamo njihove, ali i naše kapacitete. Taj pozitivni stav prema tehnologiji, radove i izložbu čini atraktivnim i artikuliše nametnute dominantne socijalne i kulturne paradigme visokotehnološkog doba. Izloženi radovi takođe pokreću pitanja o samoj ontologiji umetničkog dela u kontekstu tehnologije, estetskoj poziciji koju proizvode, kao i ulozi čoveka u aktuelizovanju umetničkog dela.

Amalija Stojsavljević

Spisak radova i autora:

Base 8 – Chris Sugrue, 2011 (USA)
Time is Money – Domestic Research Society, 2010 (SI)
Fiction and Loss – Mirjana Batinić i Zoran Obradović, 2010/11 (HR/SI)
LUMEN – Drawing in augmented reality –Dominik Mahnič i Matic Potočnik, 2011/12 (SI)
Δ Lacanoid – Žiga Kranjec, Igor Križanovskij i Urban Belina, 2011 (SI)
Karpetbeest – Luka Frelih, 2011/12 (SI)
Whatever Dance Toolbox – BADco. i Daniel Turing, 2011 (HR/DE)

Tekst za katalog izložbe : Ida Hiršenfelder

[1] Početak aktivnosti Ljudmile seže u 1994. godinu i predstavlja jedan od retkih laboratorija u tom periodu koji podstiče i promoviše digitalnu umetničku praksu. Pored toga što je uticala na formiranje prvog ineternet kafea u Istočnoj Evropi i sudelovanju u osnivanju NetTime-a, Ljudmila je generalno svojim radom približila različite aspekate novomedijske umetnosti i stvorila platformu za umetničke eksperimente u tom polju.