SVET UMETNOSTI, šola za kustose in kritike sodobne umetnosti
2011/2013
Leto 14
Branislav Dimitrijević: Interpretiranje in situiranje sodobne umetnosti: Opazovanje, participacija, motivacija, raziskovanje in empatija
Delavnica iz pisanja o sodobni umetnosti
18. maj 2012 (11.00–18.00)
19. maj 2012 (10.00–13.00)
Projektna soba SCCA, Metelkova 6, Ljubljana
Udeleženci: Neža Mezek, Lela B. Njatin in tečajniki 14. letnika Sveta umetnosti.
| U okviru programa škole za kustose i kritičare ‘Svet umetnosti’, omogućeno je da se pored brojnih zanimljivih i relevantnih predavanja gostujućih stručnjaka, poput Andrzeja Szczerskog, Katharine Schlieben, Miška Šuvakovića i drugih, održi i radionica pisanja o savremenoj umetnosti koju je vodio Branislav Dimitrijević. Sama radionica formirana je kao dvodnevno interaktivno punktiranje fenomena savremene umetnosti i kulture, gde su tokom prvog dana u dva ciklusa predavanja Branislava Dimitrijevića, predočene neke od karakteristika i problemi savremene umetničke prakse, dok je drugi dan bio posvećen prezentaciji radova i rešavanju pojedinačnih dilema učesnika radionice. U bliskoj vezi sa pojmovima koji se pojavljuju već u naslovu predavanja, Dimitrijević primećuje da se u kontekstu savremene umetnosti sve ređe postavlja pitanje šta je to umetnost, već pitanje šta se sa umetnošću može uraditi. Ovaj performativni aspekt umetnosti, dakle potreba umetnosti da bude korisna i da ima društveno značenje, zamenilo je staru paradigmu konceptualne umetnosti po kojoj se umetnost ‘zatvara’ u autonomno polje i istražuje sopstvene mehanizme funkcionisanja. Kako bi se jasnije sagledala savremena umetnost i umetnost generalno, Dimitrijević na samom početku uvodi pojmove odnosa situiranja i interpretiranja umetnosti, koje pokušava da razjasni najpre iz pozicije istoričara umetnosti i kroz mnogobrojne primere iz istorije umetnosti. Putem sinteze (koja na neki način strukturira celokupno predavanje), kao rezultata dugogodišnjeg bavljenja umetnošću, zaključuje: 1. da je umetnost nesporazum i, 2. da se umetnost uvek bavi nečim što manjka u društvu. Upravo nesporazum (ili, kako bi Ransijer rekao, disenzus) koji je imanentan umetnosti, dovodi se u blisku vezu sa interpretacijom, jer je vizuelni znak kojim umetnost barata otvoren znak, on ne mora da bude nužno fiksiran za određene konvencije, može da izađe iz nje i locira se u drugoj konvenciji. U takvoj nestabilnosti značenja u zavisnosti od konteksta, odnosno situiranosti umetnosti, različite interpretacije ne mogu se okarakterisati kao tačne ili netačne, već kao postojeće, aktuelne, a čak i ako nisu više aktuelne, ne znači da su manje ili više relevantne. Dakle, pošto umetnost nije egzaktna nauka, već poseduje ambivalentnost i dvostrukost, interpretacije su neproverljive, dok susret različitih interpretacija stvara značenje. Vraćanje realnom životu u umetnosti tokom devedesetih godina XX veka, nakon prethodnog bavljenja fikcijom, dobar je primer druge definicije da se umetnost uvek bavi nečim što manjka u društvu. Međutim, spektakularizacijom savremenog društva, uvođenjem reality show-a i sve većim prisustvom realnihtema, ovo polje prestaje da bude interesantno umetnosti. Pitanje participacije u društvu spektakla smešta nas ili na jednu ili na drugu stranu spektakla, odnosno stavlja nas u poziciju ili egzibicioniste ili voajera. U takvom polju umetnička aktivnost više nema svoje uporište u smislu samog učinka slike, čak ni kada je reč o radikalnim slikama, jer su i one deo javnog opticaja ili diskursa. Ključno pitanje koje Dimitrijević postavlja jeste kako misliti o savremenoj umetnosti kada imamo ta dva polariteta u koja smo naterani da se svrstamo. U kontekstu umetnosti, jedan od polova je autonomija umetnosti koja u svojoj krajnjoj konsekvenci postaje komodifikovana, odnosno postaje roba, dok drugu stranu predstavlja aktivna umetnost (aktivistička umetnost) koja, pak, uvek završava u nekoj formi spektakla ili formi determinisane političke ideje. Razlog tome je to što se političnost umetnosti doživljava kao vezivanje za određene političke modele (anarhizam, komunizam), dok umetnost zapravo ima svoju vlastitu politiku koja nastupa pre te determinisanosti. Navodeći teoretičara umetnosti Miku Hanulu, Dimitrijević razjašnjava odnos između ‘politizacije’ i ‘političarenja’ umetnosti, gde ‘politizacija’ predstavlja autonomno političnu umetnost, a ‘političarenjem’ se umetnost stavlja u službu određene ideologije putem koje ideje treba da se artikulišu. Dakle, problem participacije kako u društvu tako i u umetnosti je komplekasan fenomen. Na koji način i da li je moguće rešiti problem participacije posmatrača u delu? Ako se ima u vidu i da je jedan od opštih problema to što je naš svet zasnovan na postulatima koji ne dozvoljavaju da se tako lako izbrišu određene granice ili barijere, kako se iz pozicije pasivnog konzumenta staviti u poziciju aktivnog učesnika? Jedno od mogućih ponuđenih rešenja je pozicija ‘provizorne jednakosti’, gde umetnik nije stavljen u poziciju orkestratora događaja, već sa minimalnom aktivnošću balansira odnosom učesnika i dela. Ono što ćemo od participacije uzeti kao relevantno jeste njen transformacijski aspekt (mesta, posmatrača), jer je obrnuto od toga još jedan oblik egzibicionističko-voajerskog odnosa u kom se održava razlika između producenta i konzumenta, i ponavljaju se ustanovljeni hijerarhijski mehanizmi. Još jedan pojam koji zaokuplja pažnju i koji Dimitrijević u toku svog izlaganja pokušava da razjasni jeste empatija. Kao produkt cinično-nihilističkog uma savremenog društva, današnji čovek posmatra određene stvari sa kojima se ne slaže kao fenomene koji nemaju nikakve veze sa njim, čime je prekinuta logika po kojoj jedino možemo da se uživimo u nešto tako što ćemo se poistovetiti sa tim. Odsustvo empatije negira socijalnu komunikaciju, po kojoj ako smo oslobođeni empatije nismo u stanju da budemo duštveno biće jer zadržavamo barijeru između nas i događaja. Dakle, postoji velika razlika između razumevanja ili odluke, i pitanja na koji način nešto usvajamo ukoliko ne uđemo u empatijske relacije sa tim. U polju tih društvenih relacija, a u okviru socijalne imaginacije, umetnost može da igra značajnu ulogu jer je kroz socijalnu imaginaciju koja je aktivna po svojoj definiciji, nizom malih gestova moguće promeniti ono što je nezamislivo. Opservacijom mnoštva pojmova kojima se služi savremena umetnička praksa i kroz sijaset primera od holandske umetnosti XVII veka do različitih segmenata savremene umetnosti, predavanje Branislava Dimitrijevića ponudilo je brojne teme za razmišljanje u kontekstu umetnosti i kulture. U nekoj vrsti ‘disperzivnog’ izlaganja, bez ‘stroge’ metodologije koja bi celokupnu atmosferu predavanja smestila u krut akademski okvir, mapirani su najznačajniji aspekti ili karakteristike savremene umetnosti. Drugi dan radionice bio je rezervisan za desetominutnu prezentaciju i analizu pisanih radova učesnika, gde bi se kroz neku vrstu konsultacija rešile ili bar kanalisale određene dileme vezane za savremenu umetnost. Pojedinačna izlaganja obuhvatala su različita interesovanja, od aktivizma u umetnosti, subvertiranja ideologije kroz umetnost, odnosa politike i umetnosti, relacija unutar autonomije umetnosti, do savremene kustoske prakse, odnosa teoretičara umetnosti i kustosa i drugo, koja su proizvela intenzivnu diskusiju unutar grupe. Iako se na prvi pogled sticao utisak nagomilanosti i preopširnosti ponuđenog sadržaja tokom predavanja, predstavljeni radovi učesnika radionice pokazali su dobru asmilaciju pojmova i interesantne refleksije na njih, čime se na kvalitetan način sumiralo i završilo dvodnevno iskustvo. Amalija Stojsavljević |
           |