Kritika razstave
Milan Erič: Nepregledna razstava
11. 10.−3. 12. 2012, Mestna galerija, Ljubljana
Kustos: dr. Sarival Sosič
Retrospektivna izložba Milana Eriča pod nazivom Non Overview Exhibition realizovana u prostoru Mestne galerije Ljubljana, pored toga što vizuelno predočava četrnaestogodišnje stvaralaštvo umetnika, takođe otvara pitanja interpretiranja i situiranja tradicionalnih umetničkih medija u kontekstu ere globalnog tržišta, mas-medija i novih tehnologija.
Izloženi radovi uključuju crteže, slike i objekte koji kreiraju lako čitljiv vizuelni jezik, dok je narativna dispozicija radova takva da se insistira na formalnom i sadržajnom dualizmu unutar kompozicije prostora. Najbolji primer ovih relacija može se primetiti u početnoj prostoriji koju ispunjavaju radovi The Afternoon, Liberté, egalité, fraternité , Slovar Dictionary, The Two brothers i Two Ways. Prvi crtež je rađen tušem, velikih dimenzija, modularno fragmentiran i sa brojnim detaljima tematizuje socijalni narativ. Na njemu su predstavljene tri antropomorfne senke/oblici sačinjeni i okruženi brojnim malim ljudima koji ih izgrađuju poput nekakvih mehanizama čime se donekle potencira humanistički aspekt tehnologije i njenih konstruktivnih mogućnosti. Drugi je takođe fragmentiran i prikazuje rascvetalo cveće živih i drečavih boja iznad kojih vijori natpis Liberté, egalité, fraternité, dok crtež olovkom Slovar Dictionary prilagođen neravnoj zidnoj površini tematizuje floralne motive na izolovanom parčetu zemlje. Rad The Two brothers na zidu proširuje polje crteža, izlazi u prostor i postaje objekt kojim dominira dečija igračka dinosaurusa, i na kraju prisustvo ready made objekata (nagi torzo lutke iz izloga prekriven kesom) The Two Ways u međuprostoru predstavlja komunikacijsku spregu između ostalih radova čime se stvara vizuelni totalitet te ‘ćelije’. Dakle, jukstapozicioniranjem različitih medija i sadržaja u zasebnim prostorima galerije obezbeđuju se različite semantičke interpretacije kako u okviru ‘ćelije’ tako i u kontekstu cele izložbe.
Jedna od karakteristika određenog broja radova, naročito slika i crteža (onih koji su fiksirani za zid) jeste da je jedinstvo dela ‘razbijeno’ plastificiranim sistemom modula (poput mozaika) kojim se obezbeđuju mikrototaliteti i autonomija detalja. Insistiranje na detaljima ogleda se i u strukturi objekata ili instalacija, čime radovi postaju čitljiviji i lakše dostupni. Pored upotrebe alegorije, metafore i ostalih ‘stilskih figura’ tradicionalne poetike, prisutni su humor, ironija i satira čime se može iskazivati kritički stav prema dominantnoj predstavi stvarnosti. Ovome naročito doprinisi kontradiktornost da radovi često deluju naivno i spontano, kao da su nastali u toku dečije zaigranosti koja dovodi u vezu ‘nelogične’ odnose poput papirnih pištolja i žita (World Trade), ili posude sa vodom pune različitih dečijih igračaka ili svakodnevnih predmeta (The End of the Childhood), čime se stvara emotivni odnos sa njim. Međutim svaka od tih čak i bizarnih kombinacija utemeljena je na realnoj priči iz umetnikovog života, koja može ili ne mora da bude ključna za samu interpretaciju značenja radova. Različite jukstapozicije, dualizam i kontradikcije podvučene su nazivom izložbe kao ‘nesagledive’ ali i činjenicom da je Milan Erič jedan od najvećih slovenačkih akademskih slikara i u tom kontekstu naivan i ludistički prizvuk izloženih radova dodatno remeti naše poimanje njegovog stvaralaštva.
Ako ovu izložbu situiramo u trenutne tokove savremene umetničke produkcije, tada se otvara pitanje ontološkog statusa tradicionalnih medija i njihovog estetskog ‘smisla’ (čak iako se se Eričevi radovi mogu shvatiti kao neka vrsta postmodernističkog eklekticizma) u opštem preovladavanju studija kulture i medija, globalnog tržišta i uplitanja različitih diskursa u polje umetničkog. U tom kontekstu tradicionalno posmatrano umetničko delo izgubilo je metafizički aspekt i njegova originalnost/posebnost transformisana je u sveopštu tendenciju teorijskih koncepata. ‘Drugim rečima, izmena tradicionalnog pojma (umetničkog) medijuma, uticala je na transformisanje ideje čitave kulture, tradicionalne umetnosti i njoj odgovarajuće estetičke paradigme, koja je, povratno delovala na stvaralačku praksu umetnika/ca i umetničkih grupa koje aktivno deluju u prostoru postdigitalne i postnet kulture.’[1] Dakle, naša neoliberalna stvarnost društva spektakla prouzrokuje to da smo ‘naviknuti’ na ekstenziju diskursa savremene umetnosti , dok (skoro izopštene) tradicionalne medije čak više i ne znamo kako da posmatramo, osim kao relikte kulturne baštine.
Kada je Eričeva izložba u pitanju, njeno pozicioniranje u prostor Mestne galerije kao institucije tradicionalnijeg karaktera svakako odgovara i karakteru same izložbe. Posmatrajući radove zaključujemo da je umetnik veoma dobar crtač i slikar, ali sami radovi su blago interaktivni, odnosno participacija posmatrača je minimalna i svodi se tradicionalnu distinkciju atrificirani objekt-posmatrač. Takođe, radovi ne zahtevaju prethodno teorijsko utemeljenje, dakle nisu proizvod koncepta, čime se interpretacija značenja skoro potpuno prepušta posmatračevim perceptivnim moćima. Neka od pitanja jesu i kojoj vrsti publike je ova izložba namenjena, koji društveno-kulturni kontekst aktuelizuju radovi, da li se u toku gledanja izložbe kod posmatrača odvija trasformacijski aspekt partcipacije.
‘Dvostruki status estetike danas (hipostaza i kritika) otvara se i kao pitanje dometa same umetnosti u odnosu na stvarnost- ili će ona biti medijski formatirana i kodifikovana jezikom naprednih tehnologija i sveta biznisa, ili će njena kritičko-stvaralačka pozicija rezultirati nekakvim novim kvalitetom, koji će u izvesnom smislu, delovati na izmenu stvarnosti.’[2] S tim u vezi ovom izložbom, kao i svim izložbama akademskih umetnika, konstantno se redefinišu i kritički ispituju savremene umetničke prakse i tendencije čime se utiče na heterogenost umetničke produkcije.
Amalija Stojsavljević
Fotografije: Rudi Stupić
[1] Divna Vuksanovia, Estetika, kultura i savremena umetniška praksa, Zbornik radova Fakulteta dramskih umetnosti 2011, br. 17, str. 306.
[2] Divna Vuksanovia, Estetika, kultura i savremena umetniška praksa, Zbornik radova Fakulteta dramskih umetnosti 2011, br. 17, str. 308