Vanja Žanko

Zahvaljujem Petji na trudu da razbije jezičnu barijeru, tako da smo napravile intervju na hrvatsko-srpskom jeziku u Sloveniji.

Petja Grafenauer Krnc je mlada povjesničarka umjetnosti i komparatistica književnosti. Trenutno radi kao kustosica privatne ljubljanske galerije Ganes Pratt. Sa Sašom Nabergoj vodi Laboratorij Sveta umetnosti pri SCCA-Ljubljana. Radila je brojne projekte i istraživanja, a posebno je zanimaju dvije teme: masovni mediji u slikarstvu i struktura svijeta umjetnosti. Petja je na poslijediplomskom studiju, radi na doktorskom radu pri Institutum Studiorum Humanitatis u Ljubljani.

Za početak mi reci nešto o sebi i svom radu.

Evo baš sam jučer radila prijavu za radnu stipendiju za Ministarstvo i to nekako u glavi i na papiru sažela. Pa, da počnem od studija. Studirala sam povest umetnosti i onda sam u trećoj godini, jer nisam bila zadovoljna svojim studijem, jer nije bilo predavanja iz savremene umetnosti, niti iz metodologije i teorije, upisala još uporednu književnost. Povest umetnosti sam završila s diplomom o futurizmu, tačnije tema su bile tavole parolibere – vizualna poezija iz strane likovne umetnosti. Onda sam shvatila, da hoću da nastavim studije, ali ne na tom fakultetu jer nisam imala mentora. Upisala sam se na Institutum Studiorum Humanitatis, još uvek u Ljubljani i sad tamo radim na doktoratu. Prvo sam radila magisterij s kojeg sam direktno prešla na doktorat. Radim doktorat o slikarstvu, to je jedna od od dve teme kojima se bavim. Pišem o slovenačkom slikarstvu od avangarde do danas i stvaram neku drugu liniju, koja je različita od dominantne slovenačke modernističke istorije slikarstva i bavi se pitanjem kako su slikari razumeli masovne medije. Možda je zanimljivo kako sam do toga došla… Videla sam izložbu Žige Kariža Teror dekor II u Maloj galeriji u Ljubljani (2000) i preko te izložbe sam pronašla sve te slovenačke slikare, koji su počeli da izlažu negde oko 1997. U svoj rad su unosili imidže iz medija i medijske imidže preispitivali u svojim slikama. Posle te izložbe ja sam se s njima bavila, upoznala sam ih, pisala im tekstove… Tako je počelo moje bavljenje slikarstvom i iz toga proizlazi tema mog doktorata. Razmišljala sam zašto se deo slikarstva, koje je bilo u svetu jako zanimljivo, prepoznatljivo i priznato, u Sloveniji se nije moglo uveljaviti (to put into force). To je jedna linija u artu koja me zanima, a druga je više sociološko orijentirana. Zanima me pitanje kako je konstruisan prostor umetnosti.

Sociološka orijentiranost upravo i mene zanima. Ajde mi prvo objasni što to znači prostor umjetnosti za tebe?

Pa prostor umetnosti kao svet umetnosti, koji meni znači neku mešavinu onoga što pod tim podrazumjevaju Artur C. Danto i George Dickie. To je neka mešavina umetničkih radova, teorija i priča koje se bave umetnošću, institucija, ljudi, ideja koje postoje, knjiga i časopisa o artu…

Da se vratimo na socijalnu orijentiranost, koliko si se bavila socijalno angažiranom umjetnošću, i da li po tebi danas umjetnost ima socijalnu važnost?

Naravno da mislim da umetnost ima do neke mere socijalnu važnost. Ne mislim da može da menja svet, nisam tako naivna. Ali, s druge strane, da – mislim da je baš bitna jer može da otvara neki prostor refleksije i razmišljanja, može svašta da ti da. Isto mislim da je bitno u tom pravcu podučavanje ljudi o umetnosti. Toga u našem lokalnom prostoru ima izuzetno malo, pa onda dolazi do razlike shvatanja umetnosti kao nečega što je otuđeno, čudno, samo za neke specijalne krugove ljudi.

Zanimljivo je tvoje istraživanje masovnih medija od avangarde. Što si otkrila, da li uopće postoji u umjetnosti prije šezdesetih godina?

Da, postoji, kod nas je to npr. bila 1926 godina. U Sloveniji je u to vreme Avgust Černigoj, koji je godinu dana studirao na Bauhausu u Ljubljani napravio izložbu. Radio je npr. leplenke i napravio izložbu u Srednoj Tehničkoj školi. Tu je izložio svašta – od motora do natpisa tipa „dosta nam je umetnosti koja je samo za ukras, koja samo služi kapitalističkom društvu.“ Kasnije ga je policija izbacila iz Ljubljane jer su mu našli neki komunistički časopis. Tada se vratio u Trst, pa je tamo radio i osnovao jednu konstruktivističku grupu. Ali, što je zanimljivo jest da se u slovenačkom društvu nitko time nije bavio do šezdesetih, tako da je Černigoj prvu retrospektivnu izložbu imao tek 1974. godine, a izložbu je radio Peter Krečič. U to vreme su bile neke velike izložbe avangarde u Jugoslaviji, ali Černigoj skoro nije bio pominjan, jer nije bio prepoznat kao važan umetnik avantgarde u slovenačkom prostoru, pa se tako njegovo ime i rad nisu pojavljali ni u širem prostoru. Mene jako zanima ta gradnja diskursa o umetnosti. Zašto su neke stvari dominantne, a druge ispadaju kao nevažne ili manje bitne. Naravno stvari se menjaju, ali zanima me zašto se menjaju baš u nekom trenutku in zbog čega.

Sad smo se u biti vratili na masovne medije u umjetnosti i socijalno angažiranu umjetnost, i povezali te dvije teme u jednom koraku. Jer je mene zanimalo da li je danas socijalno angažirana umjetnost utopija?

Sada je pitanje što je savremena umetnost i šta je socijalno angažirana savremena umetnost. Da li samo ono što se predstavlja u galerijama, ili su tu prisutne i neke druge stvari. Ja se uvek plašim o tome da govorim. Jer kad npr. imaš grafiti artiste, koji mogu da deluju izvan sistema umetnosti, a to znači, da na neki način uopšte nisu shvaćeni kao umetnici, oni baš tom subverzivnošču i nepristajanjem na pravila sistema mogu nešto da postignu. Ali da bi u okviru umetnosti nešto napravio vidljivim o tome treba da se piše, govori, da se to na neki način pokaže, izloži. A u tom trenutku kad se to desi, ta stvar – u ovom primjeru grafiti – se nađe u okviru sistema umetnosti, oni su ubačeni u sistem. A tom vidljivošću koja omogućava da poruka dođe do šire publike, s druge strane se smanji mogućnost da bi ta poruka bila čitana kao subverzivna, angažirana… Sistem umetnosti, na način kako je strukturiran – stavljanje nekih stvari u galeriju, koja je nekako odmaknuta i ima sva značenja koja je dobila preko istorije – nekako smanjuje jačinu poruke. S druge strane, kroz taj sistem, ako dobro funkcionira, ljudi koji inače ne bi došli do nekih ideja, koji se možda i plaše subkulture, političkog, subverzije… ili možda iz nekih razloga nisu došli u kontakt s nekim idejama, mogu da te ideje prihvate ili barem shvate, pa možda to menja deo njihovog pogleda na život. Tako to pitanje je po meni uvijek ambivalentno.

Zato me i zanima, što ti misliš da kao kustos možeš učiniti, koja je tvoja uloga?

Ja se ne bavim dugo vremena kustoskim praksama, pre sam više pisala kritike. Verovatno zato osećam da sam imala šansu da gledam, barem u lokalnom prostoru, kako kustosi rade. Mislim, da je to za mene, za moju kustosku formaciju jako važno. To mi je bilo super, jer nisam ušla u taj posao ne znajući što me čeka. Nego sam znala koji problemi možda tu postoje. Mislim, da je saradnja umetnika i kustosa jako bitna. Kustos može da doprinese umetnikovom radu na različite načine. Opet mislim da je baš bitna komunikacija, i razmenjivanje pogleda i ideja. Mislim da je kustosova uloga da umetniku na neki način pomaže u smeru stalnog preispitivanja njegovog rada, razmišljanja oko koncepata, ukazivanja na neke nove stvari, ideje, radove… S druge strane tu su i veoma praktične stvari – u ovom trenutku je teško očekivati da bi umetnik mogao sasvim sam da funkcioniše u sistemu umetnosti, jer taj rad ne podrazumeva samo stvaranja rada nego i traganje za prostorima izlaganja, traganje za sredstvima za produkciju, milijun nekih stvari koje su organizacijske prirode. Sve te stvari je lakše uraditi u saradnji. Ali mi se najbitniji čini taj odnos davanja i primanja između umetnika i kustosa – ideja, informacija, razmišljanja o mogućnostima prezentacije rada, ukazivanja na mogućnosti daljnjeg razvoja rada, preispitivanja kvaliteta rada… Onda je tu još pitanje prevođenja umetničkog rada publici. I to je jedan od bitnih radnih zadataka kustosa.

Upravo to me zanima, da li ti kao kustos funkcioniraš u nekom sustavu ili funkcioniraš sama? Da li uopće kolektivi danas postoje u Sloveniji?

Ja mislim da nikako ne funkcioniram sama, i to i ne bih volela. (smijeh) Mislim da je na svakoj razini života, pa i u umetnosti povezivanje između ljudi baš bitna stvar. S jedne strane je tu npr. promocija umetničkog rada. Ja ne želim razmišljati, da su stvari kao promocija i tržište nužno loši ili da su npr. graffiti artisti uvek dobri. Tu ima više razina. Mislim da povezivanje služi razvijanju i može da znači napredak za sve upletene. Uvek je lakše raditi kad ima više ljudi, može da se podeli rad, drukčije idu ideje… Mislim da su veze između ljudi jako bitne. Ako postoji dobar kolektiv, kojeg sastavljaju zreli ljudi, koji imaju „drive“ i cilj, koji su u svom radu ambiciozni – ne nužno na način promocije ili karijere nego na način želje i ljubavi do onog šta rade – a s druge strane, da svatko u njemu drugima pusti da diše, to je po meni najbolje što može da se desi.

Jer sam vidjela da si radila zanimljive projekte, i ono što mi se čini važno, da moraš prezentirati umjetnost struci, javnosti ali i ljudima koji imaju kapital. Vidjela sam da si radila zanimljive projekte za umjetnike, istraživanje produkcijskih mogućnosti umjetnika za U3 – Trienale sodobne slovenske umetnosti, Čajanke za sodobno umetnost, Labsus.

Mislim da kao kustos trebaš stalno reflektirati ono što radiš, i stalno raditi na tome da nešto novo saznaš. Mislim, to je onda full time job. Ali, ne možeš da radiš samo u jednom smeru. Mislim da je neko teoretičko znanje potrebno da bi razumeo što umetnici rade, da bi mogao da o tome razmišljaš, da bi mogao da odabereš što je dobro a što nije, a i to da bi to znanje onda prezentirao na različitim nivoima. Što se tiče prezentacije, ja uvek razmišljam da su super teoretičari oni koji shvaćaju različite razine publike i mogu da te ideje na različite načine prezentiraju.

Što se tiče kapitala, da li misliš da moramo biti menadžeri?

Ja imam sreće u ovoj galeriji gde radim, i nadam se da će to još neko vreme tako da ide, jer se moj šef Primož Nemec bavi tržišnim pitanjima. Ja se mogu baviti strukom i umetnicima, a on se bavi prodajom. Neko znanje je sigurno super i u tom pravcu, ali teško je biti stručan na svim nivoima, a da stvari ne bi bile površne ili loše odrađene i tako opet dolazimo do povezivanja. Ali i kad se kustos bavi npr. prodajom ili menadžerstvom bitno je da nikad ne dođe do banalizacije do razine, da kažeš: „ovo vam dobro ide uz kauč.“ To mi se čini poniženje za umetnikov rad. Mislim, da se mogu stvari na drugi način reći kupcu i da i na tom nivou postoji mogućnost za predaju nekih znanja.

U krajnjoj liniji, ti se od početka baviš masovnim medijima i upotrebljavaš ih u svom radu, i baviš se njima u umjetnosti.

Wow, o tome nisam još nikad razmišljala! Baš zanimljivo.

Druga strana koja mene zanima je tema EU i Slovenije, da li se Slovenija otvorila kao tržište i kao mjesto financiranja, i da li se njoj Europa otvorila?

Kod pitanja financiranja nemam baš osećaj da je došlo do promene baš u trenutku kad smo ušli u EU. Mislim da se desila veća promena tada kad smo postali svoja država, u to vreme su se neke stvari počele menjati u umetnosti. Mislim da još uvek nismo dovoljno otvoreni, ali ne mislim da nemamo mogućnosti. Mislim da umetnici zbog sistema školovanja, nisu stigli do toga, da je super menjati mesto, da traže financije izvan okvira ministarstva ili opštine. Svakako se više putuje i ministarstvo ima potpore za rezidenciju, iako nije baš dosta uradilo. Stvari se menjaju – ne uvek na bolje. Veliki problem je da naša kulturna politika nije shvatila da nije važno podupirati samo prezentaciju naše kulture u inostranstvu, nego da bi trebalo raditi ili financirati i drugu smer, dovoditi izložbe iz inostranstva u Sloveniju, jer jedino tako ideje mogu da se razmenjaju i razvijaju.
S druge strane, EU jeste jedno stanje s kojim ja lično imam problema, ali shvaćam da je to isto neko stanje za koje smo se odlučili kao nacija, pa se s tim treba nekako suočiti. Ali uvek razmišljam da dolazimo iz istočne zemlje ili s Balkana, i način na koji nas shvaća Zapad mi je jako problematičan. Imala sam baš grozno iskustvo na otvaranju izložbe u Esselu pre dve godine. Karlheinz Essel je u svom govoru rekao: „Mi vam sve dajemo, mi ćemo vam pomoći…“ Kao da Zapad nekako igra ulogu dobrog tate koji nas spašava, a nikad se ne pita šta nam sve uzima. Uvek imam „feeling“ tog nekog kompleksa niže vrednosti, ali baš verujem da je naša lokalna umetnost ravnopravna ili možda ponekad čak i zanimljivija jer ako ne bi bila, zašto bi je Zapad toliko želeo.

Kako misliš da se po tome pitanju, ne samo EU nego i Hrvatske, možemo povezati?

Dobre stvari uvek nastaju tako, da se sretnu ljudi koji razmišljaju slično i rade zajedno. Bez te energije se teško radi.

I za kraj, kako vidiš sebe, što radiš, gdje si, kako vidiš svoj put?

Još uvek mi ostaju dve linije: slikarstvo i konstrukcija sveta umetnosti. Verovatno ću uvek tražiti poslove koji će mi nuditi mogućnost da se bavim time. Isto mislim da mi je važno da imam taj „versability“, ne bih mogla da budem samo kod kuće i pišem, jer mi puno znači da živim na sceni i pratim, pričam s ljudima; a s druge strane ne bih mogla samo to da radim, jer mi treba refleksija i imam jaku želju za novim znanjima.